„Lijepa naša domovino, oj junačka zgrado mila, pljačke stalne djedovino, da bi vazda dužna bila…“ – trešti iz zvučnika hodnika zgrade smještene u ulici u blizini Markovog trga.
Polako i tromo, baš kao da iz nekog ‘teško’ zamislivog razloga kradu vrijeme, braća Žužul maljaju haustor te zgrade. Nailazi susjed im Ivo:
-Opa momci, šta ima, opet pituramo?
-Ae, Ivo, dobar dan… –odgovara sramežljivo mlađi bratko Jozo. -Kako ste?
-A evo, radno, radno… –pohvali se Ivo. -Baš da ću zgrnut neku lovicu, baš ka i vi, a je? –kroz smijeh odgovara.
-Hehe, znaš me, znam te. –namigne mu Slaven.
-Neka, neka, samo polako, bez žurbe… Ako ko pita niste me vidjeli. –vrati Ivo i ode svojim poslom.
-Vrijedi šjor Ivo. Viđamo se.
Spušta se Ivo u podrum zgrade do šupa stanara. Njegov dobri prijatelj Vlado hvalio mu se bezbroj puta u povjerenju kolekcijom vrijednih starih butelja vina, cigara i sličnih gušta što drži u podrumu, stoga sinula Ivi ideja kako nabrzaka zgrnuti laku paru. Plan je bio preprodati što se preprodati da, zna on fine njuške kojima bi mogao ponuditi deal ispod cijene- dobru kapljicu ili cigaru.
Obivši bravu Vladine šupe, Ivi oči narastu u veličine lubenica- „Asti podruma!“. Šupa je bila zlatni rudnik! Vlado je uvijek djelovao kao čovjek s ukusom i da živi bolje no što mu prilike dopuštaju, stoga nije iznenadila Vladina tajna – očito se bavio švercom! Pored obilja alkoholnih pića, bilo je tu: kubanskih cigara i šteke cigareta srpskih markica, par lažnih Picassa i Maneta, kutija puna kartica i bonova za mobitel, te kaput čija je unutrašnjost ispunjena fejk zlatnim Rolexima.
Iz podruma hodnik je vodio do garaže u kojem je bio parkiran Ivin furgon. Utrpao je brže-bolje u njega slike, najskuplju cugu i cigare, te tek što je utovario kutiju sa bonovima počnu se otvarati garažna vrata – netko ulazi. Shvativši da nema puno vremena dok se vrata sasvim ne otvore, zalupa vrata od furgona, dotrči do Vladine šupe, obuče na sebe kaput sa zlatnim fejk Rolexima, te krene ležerno prema vozilu. No tu nalijeće autom njegov prija Vlado, ispada četveronoške iz vozila. Uspravlja se pred Ivom, a Ivo se samo kiselo smiješka.
-Ma nije mi niš, šta se ceriš?! –drekne na njega dobrano opijeni Vlado.
-Vlado, znaš da te volim kao brata, i zadnje što želim da ti se nešto loše dogodi…, -pa nemoj brate takav vozit, brinem se za tebe… –kaže sladunjavo Ivo, pjevno rastezavši samoglasnike.
Imao je veliki utjecaj na Vladu, stoga Vlado samo spusti pogled i rezignirano promrmlja nešto nikom razumljivo.
-Ajde prijatelju, samo polako… Najbolje ti odmah u stan poć leć.
-Idem… leći. Laku… noć. Dan. –kaže štucajući.
Ivo samo mahne rukom i krene ka furgonu. Vlado vodeći borbu sa centrom za ravnotežu, gleda u Ivu kako ulazi u vozilo i samo dobaci:
-Lijep kaput! –okrene se i ode.
Prije čorke Vlado ima običaj popiti čašu/flašu crnog vina za lakši san. Iako je već bio pod ful-gasom, navike teško umiru, pa da će počastiti nepce, šupa mu je ionako usput.
Odbijajući se od podrumskih zidova, dovuče se do šupe. No u to spazi – vrata šupe su obijena! U nevjerici i strahu približava se oprezno šupi, osjećao je golemi pritisak na prsima, samo što ga srce ne izda od stresa. Opljačkan je! Krikne iskreno od boli:
-NEEEEEeeeee…!!!
Otrijeznio se u sekundi. Cuga je nestala. I cigare. Cigarete. Kartice. Bonovi. Slike. Satovi. Kaput. Kaput? Kaput!!
-IVOOOOOooooo…!!! –krikne opet i istrči do garaže. Ive nije bilo.
Ulazi u lift sasvim slomljen. Jecao je i ridao kao da je na audiciji za Larin izbor. Drhteći izlazi iz lifta i pokušava se sabrati. Kuca na vrata susjeda Tomice koji je glavonja ove zgrade, čovjek kojem će se nerado obratiti za pomoć kad nema druge opcije. Treba mu netko s vezama u policiji, špiji i tim sferama. Tomica otvara…
-Tomice…
-Vlado, pa št… –nije stigao izustiti…
-Slušaj me! Ivu mi moraš locirati, uhititi i izručiti!!
-Smiri se čovječe… Još jučer su ti ga bila puna usta, govorio si da je tvoj prijatelj i heroj…
-Ma Ivo je lopov! Lopina! Lupež! Lažov!
-Polako Vlado, uzmi daha…
-Nemoj mi „polako, uzmi daha“, to mi je i on reko prije neg sam shvatio da mi je nož u leđa zario! Pokrao me!
-Pa kako, šta?
-Obio je vrata šupe, sve što je vrijedilo potrpao u furgon i odvezao se kao da se ništa nije dogodilo!
-Kako to misliš?
-Vidio ga! Taman sam stigao u garažu kad je on izlazio iz podruma, u mom kaputu! Još mi kaže da sam pijan, da odem leći doma jer ne bi volio da mi se nešto loše desi… Pederčina!
-Pssst! Hajde molim te uđi, ne pravimo scene da susjedi čuju… –kaže Tomica šapčući.
-Neka čuju!! –prekida ga Vlado. -IVO JE LOPOV!!! I PEDER!!
-Ajde, ajde, dosta cirkusa, uđi i ispričaj mi sve. –uvodi ga Tomica u stan i zatvara vrata.
Saslušao je Vladu i napravio zapisnik, te ga poslao kući na spavanje. Spustio se do ulaza zgrade i pokucao nadzorniku po stolu kako bi ga probudio.
-Rade, ajde čovječe, pa opet spavaš na poslu…
-Ne spavam, ne spavam… –pokušava se nevješto izvući nadzornik brišući slinu s brade.
-Hrko si tukane. Slušaj- daj mi današnje snimke nadzornih kamera.
-Zašto? –kaže Rade još dolazeći k sebi.
-Vlado je opljačkan.
-Kako? Ko ga je opljačkao?
-Kaže da mu je Ivo opelješio šupu.
-Pa kaj mu ima iz šupe drmnut? Krumpir?! –pravi se pametan Rade.
-Ma cigarete, bonove za mobitel i takve pizdarije, znaš da Vlado ima biznis ispod radara.
-A. I tebe to ne smeta? Kao čovjeka od službe?
-Ajd ne budali, neg daj snimke na USB prebaci i doviđenja. –odrješito mu odgovori Tomica bacajući mu USB stick na stol.
Kad je dobio što je tražio, Tomica ode.
Tek što je Tomica otišao, Rade izvlači mobitel iz hlača i zove upravitelja zgrade da ga obavjesti o slučaju.
-Halo? Zoki pri aparatu.
-Ej Zoki, Rade je. Neš vjerovat kaj se desilo! Zapravo, budeš, al svejedno… –priča Rade paleći cigaretu.
-Kaje bilo?
-Baš bio Tomica do mene, žica me da mu dam snimke s nadzornih. Prvo sam ga, onak, stero; da ko je on da ja njemu tu ustupam povjerljive podatke, kuiš… Al tak me molećljivo gledal ko maca kada žica whiskas, sam kaj nije preo. I pitam ja njega zakaj će mu, mora mi dat dobar razlog prije neg i pomislim mu ih dat. I naš kaj veli?
-Kaj, e?
-Veli da je Ivo danas opelješio Vladinu šupu, moš vjerovat? Zapravo, znam da možeš, al svejedno… Maznuo mu cigare i bonove za mobitel i takve pizdarije. Mislim, daj zabrij jadu, taj nikad nije znao štedit. Da manje puši i priča na mobitel ne bi ga sad ganjali radi krađe. Uvijek sam govorio da je taj Ivo budaletina, tak mu i treba, nek uživa u zatvoru. –kaže Rade uvlačivši dim.
-E, ma sve mi jasno, svi mi znamo kakav je on. Bilo je pitanje vremena kad će profunkcionirat sve i strpat ga u ćuzu, taj se nakrooo… I eto vidiš- čim sam ja došo na mjesto upravitelja da su se dobre stvari počele događat u ovoj zgradi. –kaže Zoki pun sebe.
-Pa danas su Vladu pokrali, kako je to dobro? –zbunjeno će Rade.
-Da, ali, sad kad sam ja glavni imamo dokaze da Ivo krade i sad će ga najebat, jel tako? Pa mislim pogledaj kaj se sve događalo prije mene, pogotovo kad je baš on bio upravitelj. Pa taj je radijatore krao iz haustora i prodavo te iste radijatore zgradi natrag. Kao „ima štelu za radijatore“, moš mislit. Zahvaljujući njegovim zaduživanjima i krađama je ova zgrada u banani, a i sam znaš da se u nju ništa nije ulagalo.
-A kaj se danas neš ulaže?
-Pa ne ulaže kad moram njegove dugove i krađe krpat! –odgovori Zoki uzrujano. -Mislim, gle- znam da moram dio sredstava uložit u samu zgradu, tak da tu i tamo bacimo štelu i pofarbamo haustor il nekaj da se stanarima čini ko da se nekaj dela, i takve fore. Al ono, kaj možeš kad je tak kak je, i to je sve radi prijašnjih upravitelja, ne radi mene. –neuvjerljivo se pokuša opravdat.
-Ja bi ti reko kak da radiš svoj poso da bi bilo najbolje kaj uopće može bit, al i ja sam pretrpan svojim poslom, pa ak nađem vremena bumo pogledali kaj se da napravit da bude bolje, ak niš bar nama u kontroli zgrade.
-E, ajd kad već spominješ, žical bum te nekaj… Te nadzorne, daj ih isključi večeras u 21 sat, sinula mi ideja kak da nama bude bolje. Smisli neki razlog, pregorilo ti neš, ja bum ti držal stranu, jel more?
-More šefe. U 21 sat mi kao krepava disk, itak bi htio veći. Snimke se neće imat na kaj snimit, i riješen problem.
-E to, to, majstore! Jesi skinuo kaj filmova?
-Ma nakrco sam ovaj disk, imam kaj oćeš, sami klasici: „Privedite osumnjičene“, „Iskupljenje u Shawshanku“, sve „Kumove“…
-Izvini, netko mi zvoni na vrata, moram ti poklopit. –prekida ga Zoki i poklapa slušalicu.
Zoki otvara vrata. Na vratima Šuki.
-Zdravo sused, imate minuticu?
-Ako si došao vratit pare, imam.
-E pa vidite sused, baš sam o tome htio pripovedat s vama. Ako bi mogli posudit još milju…
-Ček, ček… Molim?! Pa kaj ti nisam posudio milju prošli tjedan, i tjedan prije, i mjesec pr…
Prekida ga Šuki u nabrajanju -Da, sused, ali ne bi vas tražio da nije frka.
-E moj Šuki, ličim li ja na banku? Kad ćeš se ti primit posla i prestat trošit novce na pizdarije?
-Nisu pizdarije moj sused…
-Nisu pizdarije?! Nisi li trošio pare koje sam ti posudio da bi letio iz Zadra u Split iznajmljenim privatnim jetom na faking kavu i krafne s Čobijem?! Nisi li glanc novi bicikl kupio iako ti stari bicikl ni godinu dana nije korišten?! Nisi li sredio štelu farbanja haustora svojim kompićima i masno im platio, mojim novcem?! I sad opet farbaju, još se boja od zadnjeg farbanja nije posušila! Ko će to platit?!
-Ali sused, vratit ću vam višestruko, djece mi! I ja i moja obitelj bit ćemo vam dužnici do smrti!
-Sam kaj ćeš se ti vozit na novom biciklu, dok tvoja djeca nemaju za jesti…
-Nemojte tako sused, smilujte se siromahu…
-OK, još samo ovaj put, si čuo? Znam da sam to rekao i zadnji put, ali ovaj put to ozbiljno mislim!
-Jasno sused, fala sused, vječiti dužnik… –klanjajući Šuki se izmiče.
-Ajde tornjaj se više ulizico, uvukli ste mi se i ti i tvoj fejk zagrebački preduboko u guzicu. –zalupa Zoki vrata.
Kuc-kuc. Kucanje na vratima. Šuki otvara.
-Dobro jutro sused! Budem si samo malo šećera uzeo, evo baš nestalo, znate kako je… –ulazi u stan bez pitanja, udomaćio se čovjek. Otvara ormarić sa keramikom i uzima šalicu, zatim i posudu sa šećerom, te krene presipati velikim žlicama iz posude u šalicu.
Osupnut gramzivošću upita Šuki svojim fejk ulizivačkim zagrebačkim:
-Slavkec, bu to dost? Kaj radite pir?
-Pire, pire! –nastavljajući sipati šećer u šalicu.
-Pire pir? Pa za koliko osoba je taj pire, bu vam zubi ispali od slatkog!
-Bum krezub ko Francek –kaže Slavkec i klimne glavom na sliku prvog upravitelja zgrade obješenu na zidu nasuprot.
Okrene se Šuki u čudu neznajući o čem’ govori, pa Francek nikad zuba nije izgubio?! U tom trenutku Slavkec grabi posudu šećera skupa sa šalicom i pobiježe van.
-Vidmo se sused! –Zalupi vrata za sobom.
Od udarca vratima, štok iskoči iz zida, te sloj farbe padne na pod.
-Eh moj Slavko, s tobom uvijek isto. –kaže Šuki nezadovoljno klimajući glavom.
Iako sumnjičav, Šuki nije znao- Slavko je stvarno priuštio izabranim susjedima pir. To što svaki put svoj doprinos piru u smislu sredstava daje nepozvana sirotinja iz zgrade, a za njega sazna kad bude gotov, nije predstavljalo problem otimaču Slavku, domaćinu ovog pira.
Za ugođaj i glazbu na piru bio je zadužen susjed Lignjun sa zadnjeg kata. Lignjun je školovan i kulturan čovjek, i izrazito se trudio takav dojam ostavljati na ljude. Stoga je iskoristio svaku prigodu, tako i ovu, počastiti žedna uha susjeda svojim kompozicijama „Ivina simfonija“ i „Lignjunov let“. Uz to što ima afiniteta ka glazbi, jednom tjedno Lignjun je znao pozvati susjede u svoj stan kako bi održao recitale autorske proze. Nije dugo prošlo i više nitko nije dolazio kod njega, osim nadzornika Rade, kojeg bi Lignjunov glas uspavao. Uvidjevši da ipak ima dara, od onda vrlo uspješno čita uspavanke susjedskoj djeci, pa mu je i popularnost u zgradi porasla. Nadimak je zaradio zahvaljujući kulinarskim sposobnostima – od njegovih slavnih Lignji na buzaru pola je zgrade završilo s crijevnom virozom kod liječnika.
Na sreću uzvanika, za spravljanje hrane na piru pobrinuo se netko drugi, i bilo ju je u izobilju. Bar dok nije došao „kušač“ Čobi, kako su ga zvali.
-Emti sve! Zove me Slavkec na pir u 21 sat, dođem 5 minuta prije i opet dođem prekasno –požali se Žac susjedu Mirandu. -Cijeli dan nisam jeo kako bi se natrpao sad, kruli mi u želucu melodičnije od Lignjuna, i evo ti ga vraže, opet Čobi!
-Vidi ga kako ide, si ikad vidio tako nešto? Sve je potamanio! –odgovara Mirando u nevjerici.
Na podiju, blažen među ženama, blagoglagoljivi Andrija II. imao je napete ribičke priče za podijeliti damama, među kojima je i jedna uvažena gošća iz Europe, Angela…
-…i tak, velim ja njemu- ti si lagao da sam ja lagao da je on lagao!
Vesna je prevađala Angeli -Then he said to him – you were lying that I was lying that he was lying… –na što naoko zabavljena Angela klimne.
-Ajm not črast ju. –nespretnim engleskim pokušava Ingrid spustiti Andriji II.
-Ju voz dej after jesterdej! –jednako umješno poklapa ju Jaca, na što se svi ‘okvardli’ nasmiju.
Zabavljao se i Jacin Slovenac Borut, mahajući provokativnim transparentom pred očima ovog velikohrvatko-europskog društva. S dozom arogancije su zanemarivali Slovenca i taj čeznutljivi pokušaj privlačenja pozornosti. Utjehu će ponuditi Jaca.
Za to vrijeme pred ulazom u zgradu upravitelj Zoki provodio je svoj prepredeni plan. Napokon je zasukao rukave, i bacio se na posao. Opet su ‘fasovali’ radijatori haustora, natovario je njima tovarni prostor kamioneta.
Taman kad je bio pri kraju s poslom, iz hodnika na Slavkecovom katu začuju se glasovi:
-Morala sam izać zapalit, koštaju me živaca Andrijini proseri, ne mogu ga više slušat… –kaže prvi, ženski glas.
-Mogu si mislit kakav je s vama ženskama kad ubaci laprdanje u višu brzinu… –odgovara drugi, muški glas.
-Oćeš cigaretu?
-Može, fala. Šta, odkud ti to, vidim srpske markice?
-Ma od Vlade nabavljam jeftinije šteku… Si čuo da su ga opljačkali danas?
-Daj nemoj zezat!
-Daaa…
-Ma i ne čudi me u biti, stalno neki bog u ovoj zgradi.
-Ne znam šta bi rekla, tu nikad mira…
-Ček… Jel i tebi zima il sam se smrzo od muzike? –kaže muški glas.
-Hej, di su nestali radijatori?!
Radijatora nema, ali vratiti će se, uz fer cijenu Zokijeve štele za radijatore, naravno. Bio je to samo još jedan dan u zgradi Nad kitom 35, u kojoj se samo dlaka mijenja, ali ćud nikada.
0 comments